„Најновији циклус слика Наташе Дејановић Димитријевић је њен ликовно-визуелни одговор на теме друштвене стварности оличене у питањима комуникације и отуђења међу људима у актуелном свету нових или најпредних технологија. Овакав тематски дискурс уметница образлаже и разрађује на метафоричан начин, користећи зид као основни мотив.

Макар и летимично „претраживање“ историје цивилизације јасно нас упућује на закључак да је сликовни или писани запис на зиду, хиљадама година био средство комуникације. Примере „остављања порука“ различитих садржина и намене, упућених појединцу, групи, различитим божанствима или свевишњем, налазимо свуда – од праисторијских пећина преко античких палата и средњовековних манастира до ренесансних и барокних катедрала. Модерно доба кроз ткз. уличну уметност и графите користи зид за исписивање порука личне природе али и за изражавање бунта, отпора, политичког или социјалног става. Сам крај века је са појавом интернета, Маклуанову теорију о свету као глобалном селу, претворио у стварност. Бројне друштвене мреже и чет сервиси учинили су да свако од нас путем „свог зида“ може да комуницира са сваким, у било ком крају света. Али како сама уметница каже „Интернет је данас прозор у свет али је такође и зид међу људима“. Нова техничка средства су на неки начин задовољила „глад“ за комуникацијом, али нажалост реч је о виртуелном простору и виртуелној комуникацији која само поспешује питање отуђења појединца као индивидуе у реалном простору и времену.

Окренута прошлости и садашњости, Наташа Дејановић Димитријевић са јасном свешћу о цивилизацијском континуитету потребе за комуникацијом, развија циклус „Зидни записи“ којим је и докторирала на Факултету савремене уметности у Београду. У ликовно формалном погледу овај циклус се заснива на истраживању примарних могућности сликане материје, чиме уметница улази у подручје својеврсног енформел сликартва. Сложеним технолошки поступком, уз примену природних (земља, слама, песак) и вештачких материјала (цемент, стиродур, акрилне и уљане боје…) са енформелистичким приступом у коме се препознаје силовит гест и смишљено нагомилавање материјала, уметница ствара слике вишеслојне и грубе текстуре у коју урезuje по неки словни знак или слободно изведену линију. Површина слике сведена је на готово рељефну конфигурацију саме сликане материје. У начину на који уметница „гради“ тако сложену текстуру препознајемо алузију на искуства народног градитељства. Зид је на сликама овог циклуса сведок протока времена, патине трајања, сопствене „болести“ односно урушавања али и носилац дискретних писаних порука. Иако аналитички посматрано слике Наташе Дејановић Димитријевић почивају на примени лексике апстрактне уметности генерални утисак који имамо посматрајући их је да су оне заправо ликовно разрађена фактографија из непосредног окружења. Свет њене слике је дубоко искрен и личан а опет близак свачијем искуству, поготову у садашњим условима када смо сведоци немог пропадања бројних напуштених кућа у градским и посебно сеоским срединама, на чијим зидовима појединци исписују своје записе.

Кроз метафору о зиду, на ликовно убедљив и рафиниран начин, Наташa Дејановић Димитријевић ствара слике које имају конотацију ванвременске документарности и својеврстан су мост између света у коме живимо и оног у којем се живело. У контексту њених слика ишчитавамо свест о потреби преиспитивања постојећег стања и обнови хуманистичких начела“.

Милица Тодоровић,

историчар уметности